Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić


Ono­mad me na­zvao Po­bro, ži­vi u su­sjed­nom se­lu pa po­vre­me­no na­vra­ti u grad. Ka­že mi do­đi tu i tu, imam ne­što za te­be. Te­ško ži­vi, ni­ko mu ne ra­di u po­ro­di­ci, prak­tič­no pre­ži­vlja­va. Uvi­jek se ra­du­jem su­sre­tu s njim. On je ja­ko po­šten, ori­gi­na­lan, ja bih do­dao još i na­i­van. Mi­slim da je opo­zi­ci­ja i ako se ni­ka­da ni­je iz­ja­šnja­vao. Na­šli smo se na do­go­vo­re­nom mje­stu, ka­ko si? uobi­ča­je­no pi­ta­nje a od­go­vor uvi­jek isti, da je do­bro i da mu ni­šta ne hva­li. Ne ža­li se i ako mu sve hva­li. Znam ga do­bro, ka­rak­ter je to, me­đu­tim!
Po­sle uobi­ča­je­nih po­zdrav­nih ri­je­či Po­bro pro­zbo­ri „ Znaš Iko što sam te zvao“?, ne znam ka­žem, re­ci? Va­la sam sa­njao gr­dan san, pa sam že­lio da ti ga is­pri­čam da ga za­jed­nič­ki tu­ma­či­mo.
Pri­čaj re­koh i on za­po­če "pred­iz­bor­na kam­pa­nja u pu­nom je­ku, još sa­mo ne­ko­li­ko da­na do iz­bo­ra, a ja od­re­đen za čla­na bi­rač­kog od­bo­ra u ime mo­je stran­ke Obraz Slo­bo­da i De­mo­kra­ti­ja. Na vla­sti stran­ka Po­šte­na Cr­na Go­ra”.
Ne­ma to­ga u Cr­noj Go­ri pro­zbo­rih, od­no­sno ne­ma stra­na­ka sa ta­kvim ime­ni­ma. Ne­ma slo­ži se Po­bro, ali Iko to je u snu. Pri­čaj da­lje re­koh. I Po­bro na­sta­vi “bil­bor­di na sva­kom ćo­šku,na nji­ma li­de­ri par­ti­ja. Na cen­tral­nom tr­gu li­der Po­šte­ne Cr­ne Go­re, par­ti­je na vla­sti, smje­ška se i ma­še ru­kom. Gra­đa­ni mu ot­po­zdra­vlja­ju, pre­te­žno sta­ri­ja ge­ne­ra­ci­ja, a on zgo­dan kao u svo­je vri­je­me En­ver Ho­dža, ne­ka­da­šnji al­ban­ski li­der iz po­sle­rat­nog pe­ri­o­da. Na sa­mo ne­ko­li­ko ko­ra­ka bil­bord sa li­de­rom mo­je par­ti­je. Mlad,ener­gi­čan sa sti­snu­tom pe­sni­com. Gle­da­ju­ći ga raz­mi­šljam, na­sta­vi Po­bro, ni­ko ni­kom ne sli­či kao on Meh­me­du Še­huu, ta­ko­đe jed­nom od al­ban­skih po­li­ti­ča­ra iz vre­me­na po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta ko­ji je stra­dao u va­tre­nom ob­ra­ču­nu sa En­ver Ho­džom. De­si­lo se to u al­ban­skom par­la­men­tu. Meh­med Še­hu na­zvao je En­ver Ho­džu lo­po­vom i re­vi­zi­o­ni­stom i da je okre­nuo le­đa Ru­si­ji. Do­šlo je do va­tre­nog ob­ra­ču­na u ko­me je Ho­dži­no obez­bje­đe­nje li­kvi­di­ra­lo Še­hua.
Osva­nuo je iz­bo­r­ni dan, ci­je­lu noć ni­sam sklo­pio oka raz­mi­šlja­ju­ći. Otvo­ri­li smo bi­rač­ko mje­sto. Na če­lu Bi­rač­kog od­bo­ra moj kom­ši­ja Vla­sto, pred­stav­nik vla­sti. Već od sa­mog otva­ra­nja bi­rač­kog mje­sta, sti­žu pri­ja­ve za gla­sa­nje pu­tem pi­sma. Vi­dim pri­ja­vlje­no ne­ko­li­ko njih ko­je do­bro po­zna­jem. I ne sa­mo što ne mo­gu do­ći na bi­rač­ko mje­sto, ne­go mo­gu ko­nju rep iz­vu­ći. Me­đu­tim, pred­sjed­nik Bi­rač­kog od­bo­ra sve pri­hva­ta. Na kra­ju pri­ja­vlje­no ukup­no njih 29, za­i­sta pre­vi­še.
U ne­ko do­ba pred­sjed­nik na­re­di da se ide u po­sje­tu bi­ra­či­ma ko­ji će da gla­sa­ju pu­tem pi­sma. Od­re­di me­ne u ime opo­zi­ci­je da po­đem s njim da oba­vi­mo taj po­sao. Od ku­će do ku­će za jed­no dva sa­ta, ob­i­šli smo svih 29 bi­ra­ča ko­ji su oba­vi­li svo­ju gra­đan­sku du­žnost. Pri po­vrat­ku na bi­rač­ko mje­sto Vla­sto mi pred­lo­ži da svra­ti­mo u jed­nu na­pu­šte­nu ku­ću nje­go­vog pri­ja­te­lja ko­ja je uvi­jek bi­la za­klju­ča­na. Ne zna­ju­ći o če­mu se ra­di ipak sam pri­hva­tio pred­log.
Ušli smo neo­pa­že­no unu­tra, a Vla­sto za sva­ki slu­čaj za so­bom za­man­da­li vra­ta, oči­gled­no pla­še­ći se da ih ne­ko ne pra­ti. Sje­li smo za sto i Vla­sto pred­lo­ži da se otvo­re ko­ver­te i da se vi­di ko je ko­ga i ka­ko gla­sao. Ka­že da ga to mno­go in­te­re­su­je. Ni­sam mo­gao da vje­ru­jem. U po­čet­ku sam se od­u­pi­rao da to ne ra­di­mo, me­đu­tim u jed­nom tre­nut­ku je i kod me­ne pro­ra­di­la sna­žna zna­ti­že­lja.
Otvo­ri­li smo svih 29 ko­ver­ti i do­šli do sa­zna­nja da je njih 19 gla­sa­lo za opo­zi­ci­ju a 10 za vlast. A on­da tek pra­vo iz­ne­na­đe­nje, Po­bro obra­ti mi se Vla­sto, što mi­sliš da mi pro­daš jed­no 10 gla­so­va? Ja ću ti do­bro pla­ti­ti a ne­će zna­ti ni­ko. Smrk­nu mi se pred oči­ma, sve sam oče­ki­vao al ne­što ova­ko ne. Ipak se pri­brah i pri­u­pi­tah Vla­sta, ka­ko to mi­sli da mu pro­dam? Li­je­po na­sta­vi on, gla­sač­ke li­sti­će na ko­ji­ma je glas za opo­zi­ci­ju će­mo ob­ne­va­ži­ti, a ja ću ti do­bro pla­ti­ti , još jed­nom na­po­me­nu Vla­sto. Pre­zno­jih se u tre­nut­ku, što da či­nim? I od­mah mi pa­de na um je­dan za­jam, ko­ji sam uzeo od kom­ši­je pro­šle go­di­ne a još ga ni­sam vra­tio. Otac se raz­bo­lio, ni­ot­kud di­na­ra, pa sam se za­du­žio. Ot­ka­da je pro­šao rok za vra­ća­nje, iz­bje­ga­vam su­sret sa njim,pro­sto me sra­mo­ta. Eto sa­da pri­li­ke da to vra­tim, raz­mi­šljam. U raz­mi­šlja­nju Vla­sto po­no­vi po­nu­du i pred­lo­ži za sva­ki glas 50 eura. Ma­lo je re­koh, za sva­ki glas 100 eura pred­lo­žih. Ne­ka ti bu­de, pri­hva­ti Vla­sto i iz­va­di iz dže­pa de­set ze­lem­ba­ća. I ako me bi sra­mo­ta, po­ra­do­vah im se jer odav­no ni­sam sta­vio u džep to­li­ki no­vac. Ipak ne za­bo­ra­vih da pri­u­pi­tam Vla­sta ko je dao no­vac? To­mo Jo­ka­šev od­go­vo­ri Vla­sto. Hm, To­mo raz­mi­šljam, se­o­ski taj­kun i sko­ro­ve­čer­njik. Na br­zi­nu smo ob­ne­va­ži­li de­set li­sti­ća za­o­kru­žu­ju­ći još po­ne­ki red­ni broj a ne­ke smo i is­kri­ža­li. Vra­ti­li smo se na bi­ra­li­šte, ko­ver­te sta­vi­li u gla­sač­ku ku­ti­ju i na­sta­vi­li sa ra­dom. Je­dva sam če­kao za­vr­še­tak gla­sa­nja i pre­bro­ja­va­nje gla­so­va. Ne­će valj­da „pre­su­di­ti“ onih de­set gla­so­va,raz­mi­šljao sam. Pri­stu­pi­li smo pre­bro­ja­va­nju gla­so­va, Vla­sto uzi­ma sa sto­la li­sti­će i či­ta. Ka­da god bi na­i­šao na ne­va­že­ći ja pro­sto za­drh­tim, da kod osta­lih čla­no­va od­bo­ra ne iza­zo­ve sum­nju. Pre­bro­ji­smo gla­so­ve, za mo­ju ne­sre­ću po­bi­je­di vlast za tač­no de­set gla­so­va. Još jed­nom sam se do­bro ozno­jio. Do­šao sam ku­ći ni živ ni mr­tav, a po­tom još jed­no pre­zno­ja­va­nje ka­da pre­ko te­le­vi­zi­je sa­znah ko­nač­ni is­hod gla­sa­nja. Po­bi­je­di­la Po­šte­na Cr­na Go­ra. Te no­ći ni­sam oka sklo­pio i ne sa­mo te no­ći već i na­red­nih ne­ko­li­ko da­na, osje­ćao sam se vr­lo lo­še, gri­zla me sa­vjest. Pro­sto sam po­čeo da uvi­šem. Pri­mje­ti­la to že­na pa me upi­ta. Šta je to sa m­nom. U po­čet­ku sam od­bi­jao, na kra­ju od­lu­čim da joj sve pri­znam. Ka­ko je ču­la,bri­znu­la je u plač, ku­ku njoj cr­noj ku­ka­vi­ci, đe osra­mo­tih i ži­ve i mr­tve. Šta ću su­tra ka­da se­lo sa­zna. Ja ću­tim, ne pri­čam ni­šta, a ko te pot­pla­ti, pri­u­pi­ta že­na? Ko? To­mo Jo­ka­šev a ko bi dru­gi, od­go­vo­rih. Ka­kvi cr­ni To­mo na­sta­vi že­na. Zar te ni­je sra­mo­ta da ti Po­bro Mi­le­tin, Mi­le­te Pet­ko­va, a Pet­ka Si­mo­va uči­niš ne­što ta­ko. Znaš Po­bro da je tvoj pra­đed Pet­ko na Obi­li­ća po­lja­ni na Ce­ti­nje ča­stio cr­no­gor­ske re­gru­te u čast po­bje­de onih na­ših ple­me­ni­ka ko­ji pre­ba­ci­še ka­me­na sa ra­me­na, pre­sko­či­še i nat­pje­va­še sve cr­no­gor­ske re­gru­te. Pet­ko se bje­še za­de­sio ne­kim po­slom na Ce­ti­nje, pa kad je čuo za ovo, od­mah je na­ru­čio sto oka crm­nič­ko­ga vi­na da se po­pi­je u tu čast. A da­nas si do­ži­vio da te ku­pu­je To­mo Jo­ka­šev ko­ji do ju­če ni­je imao ni­šta. Ja i da­lje ću­tim, na kra­ju pi­tam šta da ra­dim jer ova­ko ne mo­gu da­lje. Že­na pred­lo­ži da po­đem kod vla­di­ke i da tra­žim oprost. Pri­hva­tih i pra­vac kod vla­di­ke. Ko­jim do­brom upi­ta on. Ča­sni oče, do­šao sam da se is­po­vi­je­dim i da tra­žim oprost jer sam gre­šan. Pri­čaj. Ja mu is­pri­čam tan­ko i po­tan­ko ali ipak od­mah ne sa­op­štim pra­vu isti­nu već mu ka­žem da sam ku­po­vao gla­so­ve za opo­zi­ci­ju. Vla­di­ka se sa­mo na­smje­ši i re­če sve ti je opro­šte­no, pa na­sta­vi sa sti­hom ve­li­kog pje­sni­ka „Al ti­r­jan­stvu sta­ti no­gom za vra­t, do­ve­sti ga k po­zna­ni­ju pra­va, to je ljud­ska du­žnost naj­sve­ti­ja“.
Ali, ča­sni oče, ja sam ku­po­vao gla­so­ve za vlast, na­po­me­nuh. Od­jed­nom do ta­da bla­že­no če­lo vla­di­či­no se na­mr­šti, usne za­drh­ta­še a dva oka za­si­ja­še ka u gor­skog vu­ka i pro­sik­ta; go­ni se u ma­te­ri­nu do­šao si da se spr­daš sa m­nom. Od stra­ha se pro­bu­dih sav zno­jav a že­na ko­ja le­ža­še po­red me­ne ti­ho pro­ša­pu­ta, an­đe­li s to­bom ne­što si grd­no sa­njao. Je­sam re­koh sa­njao sam iz­bo­re re­koh. A ko po­bje­di pri­u­pi­ta? Ko? Po­šte­na Cr­na Go­ra je­dva iz­go­vo­rih. I tre­ba ti­ho pro­ša­pu­ta ona i okre­nu se na stra­nu.